Zaštita od bolesti
Vinova loza raste u prirodi i rađa zdrav i ukusan plod nekoliko hiljada godina bez da je čovek štiti.
Zaštita je postala potrebna tek kada je čovek izneo vinovu lozu iz njenog prirodnog okruženja, bogatog mnogim drugim biljkama, i napravio vinograde bez i jedne druge biljke igde na vidiku – takozvana monokultura.
Bez bogatstva ostalog biljnog sveta izgubila su se staništa za korisne insekte i životinje koji su se hranili nosiocima bolesti.
Čak je i obična zatravljenost veliki borac u borbi protiv gljivičnih obolenja. Kada kiša padne na suvu, golu zemlju, prašina se diše visoko u vazduh, a u njoj su spore plamenjače i pepelnice. U zatravljenom vinogradu trava dočeka kišu i nežno je sprovede do zemljišta, bez da podigne prašinu do krošnje.
Čovek, na žalost, nije u stanju da obezbedi uslove kakve vinova loza ima u netaknutoj prirodi i da istovremeno ima komercijalne, isplative količine od kojih bi moglo da se živi. Zbog toga i konvencionalni i organski proizvođači primenjuju mere zaštite od bolesti, ali se one bitno razlikuju.
Konvencionalni vinogradari koriste takozvane sistemike, hemikalije koje biljka usvoji i onda ih u dužem periodu luči preko lišća i time sprečava da se zapate bolesti. Ti sistemici su veoma efikasni i mogu čak da izleče biljku od bolesti koja ju je već zahvatila.
Negativna strana sistemika je dvojaka. Biljka, naviknuta na potpuni zaštitu ne razvija sopstveni imunitet i pri čak i kratkom odsustvu zaštite biva ophrvana bolešću i propada. Ovo je poseban problem u godinama kada je napad bolesti veliki (vlažne i tople godine, kao 2014. ili 2023.). Sistemici ne mogu da se učestalo koriste u kratkim vremenskim periodima jer postaju toksični za samu biljku, pa u takvim uslovima biljka neminovno jedan period ostaje bez zaštite.
Drugi problem sa sistemicima je što oni ostaju u biljci, uključujući i plod, pa tako preko grožđa završe i u vinu.
Organski proizvođači koriste takozvana kontaktna sredstva. Ta sredstva ostaju na površini biljke. Problem sa njima je što ih kiše brzo speru, pa suprotno opštem uverenju, organski proizvođači češće prskaju od konvencionalnih. Dodatni problem je što kontaktna sredstva mogu samo da spreče bolest, ali ne i da je izleče jednom kad zahvati biljku. Zbog toga je u orgasnkoj proizvodnji neophodno stalno prisustvo u vinogradu i preventivno reagovanje. Organska proizvodnja zahteva mnogo više čovekove pažnje i angažovanja.
Velika prednost kontaktnih sredstava je što ona ne ulaze u grozd, pa ih tako nema ni u vinu. Zbog toga su organska vina mnogo zdravija od konvencionalnih.
Organskom proizvođaču je cilj da maksimalno pojača prirodni imunitet biljke. Zbog toga se vinograd prska raznim mikrobiološkim preparatima i pripravcima koji tokom niza godina primene omogućavaju vinovoj lozi da se u velikoj meri sama odbrani od bolesti. Mnogi od tih preparata i pripravaka su istovremeno i hraniva.
Na prvom mestu je čaj od komposta, koji vraća u vinograd stotine miliona mikroorganizama koji su iz vinograda i potekli. Primera radi, rizobakteriju, koja se obavija oko korena i štiti ga od napada drugih, štetnih bakterija. Zatim tu su pripravci od kamilice i selena, nane i koprive, kao i preparat od severnoatlantskih algi koji je posebno značajan za razvoj imuniteta.
Kod organskih proizvođača koji praktikuju biodinamički uzgoj karakterističan je, recimo, pripravak od kravlje balege koji se stavlja u kravlji rog i čuva zakopan u vinogradu šest meseci. Za to vreme balega sazreva i privlači ogroman broj mikroorganizama iz zemlje. Zatim se tako obogaćena sazrela balega meša sa manjom količinom vode i prska po vinogradu, mnogostruko uvećavajući populaciju korisnih mikroorganizama u zemljištu.
